Nespavanje
- Ja: Će spavaš kad umreš!
- Fule: Ću umrem od nespavanje!
Hodamo, pevam pesmu o večnosti,
ne slušaj pak previše pomno
jer reči su oštrice
kojima derem kožu vremena
i nosim je oko vrata, pesmu
o slobodi i pretnju,
skraćeni dani se dime
i mirišu na kafu i sneg,
skrojiće makazama svest
po liku devojke rumenih obraza.
Sliju se sašiveni osmesi
kad ih zapljusne vreme bez kože
nerazumno i obešeno o svoj strah
smrznuto od ljubavi i zimske beline.
Tražim, s usnama u kosi nit,
da te svežem za zvezde koje gore
zadihane u grudima,
otopljen pogled svetli, zove zoru,
sklopi oči, ne daj da saznam
što mi kosmos nikad neće reći:
tren kad koža postaje svila
i mesec sija sunčevim sjajem,
izgubili smo misli u stvarnosti
ostavili granice da seku vreme
poludi da bih poludeo i ja!
postajemo srećni i nesrećni
u tekućoj vatri u kojoj igramo
iza zaključanih brava,
ljubavnici prokleti pesnici u noći.
Juče je bilo lako; hodali
smo po omiljenim lažima;
bilo je tiho;
reči su nam cepale grlo.
Juče smo se tužni
pretvarali
a trezno smo bežali,
sramili se početka.
Zaljubljeni u budućnost
slepi
dočekali da nas prodrma,
otvori oči i kaže ko smo.
Zato tražim tebe,
Tišinu u transu muzike,
bljesak haosa praznina
u kojima smo disali juče.
Plačemo svakog jutra i rađamo se
sasušeni snovi mesto kapaka.
Vazduh je kameleon i menja boje
samo se u mraku poznajemo
i kad nam tišina nagrize osmehe.
Plačemo svakog jutra
i smejemo se od gladi
budimo se rano da bismo se mrzeli
svako na svom jeziku.
Bole te moje uši
mrakom meseca u grlu.
Razmenili smo usne,
uspomene
i zrna kafe.
