Hodamo, pevam pesmu o večnosti,
ne slušaj pak previše pomno
jer reči su oštrice
kojima derem kožu vremena
i nosim je oko vrata, pesmu
o slobodi i pretnju,
skraćeni dani se dime
i mirišu na kafu i sneg,
skrojiće makazama svest
po liku devojke rumenih obraza.
Sliju se sašiveni osmesi
kad ih zapljusne vreme bez kože
nerazumno i obešeno o svoj strah
smrznuto od ljubavi i zimske beline.
